Naslovna О клубу Историја

Историја

Рукомет се развијао супротно човеку. Прво је, док није проходао, био велики. Касније, кад је стасао и стекао коначну форму и изглед, постао је мали. Све је кренуло 1. октобра 1948. године, са играњем су кренули гимназијалци, а под будним оком Мирослава Павловића. Годину дана касније конституисана је рукометна секција Црвене звезде, а иницијативу су покренули ученици Друге и седме мушке гимназије. Играло се тако све до 1952. Тада на сцену ступа мали рукомет и са њим заједно и Црвена звезда, која је имала слуха за промене које су касније постале неминовне. Увидели су тада рукометни визионари из Љутице Богдана у ком правцу се усмерава овај спорт. Иако су били изложени својеврсним притисцима, није се одступило. Показало се ко је био у праву.

Савезни турнир у Загребу донео је нашим момцима четврто место, у конкуренцији шест екипа. Било је то 1954, а већ следећи шампионат био је у нашем знаку. Било је, додуше, и нешто среће, јер су од завршног турнира одустали два загребачка клуба, Првомајска и Загреб. У два меча, у Београду, савладана је Млада Босна из Сарајева и то више него убедљиво. Најпре 17:6, а онда 11:4. Шампиони смо, први пут у историји. Отуд, сви су редом ушли у легенду. Међу оне о којима се занавек прича, све док постоји Звезда. Дакле, златним словима у рукометне бесмртнике уписани су Милан Првуловић, Ђорђе Вучинић, Александар Димитрић, Светислав Станкић, Богдан Цвијетић, Владимир Милић, Михајло Марковић и Никола Вучинић. Била је то генерација за респект. Страх и трепет. Доказ је и оно што до тада ником није успело – 1956. Црвена звезда је освојила дуплу круну. Примат је потврђен на терену, тамо где и треба. Са два освојена трофеја. Ко је бољи? Нико.

Састав – исти. Непоновљив. Код нас је тако, све што је лепо кратко траје. Само годину дана касније овај тим за трофеје је доживео велике промене. Довољне за почетак једне нове ере, ере таворења. Друго, треће место, представљали су максимална достигнућа. Трофеја не да више није било, него је та рукометна клетва трајала пуних 39 година. Просто невероватно, ако се само овлаш спомену имена која су продефиловала, али и оставила траг у клубу. Имали смо Милана Лазаревића, Бранислава Покрајца, Петрита Фејзулу, Јовицу Цветковића, Милана Калину, Андрију Бањанина, Ненада Перуничића, Свету Ћерамилца… Имали смо врхунске играче, мајсторе над мајсторима, али ништа није вредело. Трофеји су нас заобилазили, чак и онда кад смо веровали да су сасвим сигурно у нашим рукама. Било је много прилика за радовање, али радовали су се неки други. Нама је, по правилу, уместо примања честитки, било суђено да честитамо победницима.Баш уклете су биле 1975,1991,1992, 1994. кад смо у финалима губили Куп. Шта рећи о још драматичнијем развоју догађаја у првенственој сезони 1982/83. Били смо на прагу испијања победничког шампањца, делило нас је од славља само једна, последња утакмица. Остао је меч са Слогом. Победа је доносила титулу. Уместо остварења снова, догодио нам се још један рукометни Ватерло. У Добоју. Уместо шампиони, постадосмо вицешампиони, са истим бројем бодова (36) као и Металопластика, али са слабијом гол разликом (+53 наспрам шабачких +73). Памтиће те бројке, док су живи, Цветковић, Лаковић, Карјук, Косовац, Марковић и друштво. Били смо, додуше, други и три године касније, али Металопластика је тада била рукометни баук Европе, а камо ли тадашње СФР Југославије. После 26 одиграних мечева, забележили смо чак петнаест бодова мање од рукометних ванземаљаца са Саве (34-49).

Са деведесетима све је кренуло набоље. Успони и падови су у спорту нормална ствар, једино што је готово пуне четири деценије трајао наш ход по мукама

Берићетне деведесете. Црвена звезда је рукометни Елдорадо пронашла средином последње деценије прошлог века. Све је почело оним, сада већ далеким, али незаборавним финалом у Пиониру, 1993. године. Две секунде делиле су нас од победе у мајсторици, против Партизана, али… Две секунде, дуге као вечност, једну велику генерацију гурнуле су готово у заборав. Просто је био уклет тим са Бутулијом, Ненадом Перунич ићем, Александром Кнежевићем, Шкрбићем, Перићем… Пораз је био толико болан, да су многи првотимци пожелели да оду и – отишли. Почела је да се ствара једна нова Звезда.

После сезоне лутања дошло је и време за радост. После 39 година чекања, у наше витрине је стигао Куп. Неким другим момцима је пошло за руком оно о чему су маштале бројне генерације. Продефиловало је кроз рукометни клуб на десетине врхунских играча који су жарили и палили Европом и светом, али у дресу најдражих боја нису осетили сласт освајања трофеја. Зато посебним словима треба да буду обележена имена Радосављевић а, Максића, Петрића, Војиновића, Капе, Петковића, Јокића… Вратили су веру у рукометног члана црвено-беле породице. У онај део спортског погона на који је већ почела да се хвата паучина сумње и заборава. Рукометни клуб је био на путу заборава и небриге. Са купом освојеним у великом финалном двомечу са тада великим Пролетером чета тренера Љубе Обрадовића вратила је, уз осмехе и честитања, веру и поверење. У нека нова рукометна једра удахнут је победнички, покретачки ветар.

Ушло се, поново, у стварање новог, младог и полетног тима. Са само четири праве звезде у том тренутку, Перуничићем, Петрићем, Матићем и Милосављевићем, али са сјајним Пуљезевићем и Шарићем на голу, руковођени Јовицом Цветковићем са клупе (смена Љубе Обрадовића је претходно изазвала велике потресе), ништа се значајно није променило. Нова Звезда рођена на успесима, задржала је имиџ клуба који представља страх и трепет. Просто се подразумевало да су титуле наше. За две године је, дакле, пређен пут којим се често иде, али за неке је он вечита слепа улица. Пут од немила и недрага који води до тријумфалних врата. Паметном политиком руковођења, беспоштедним радом и обезбеђеним финансијским средствима, искован је златни кључ којим се улази у предворје славе. Звездино име у рукометном свету почело је да се изговара са поштовањем, дивљењем, код неких и са завишћу. Добро је и то, значило је то много више од лупања по раменима. Значило је да смо недостижни.

Трећа титула у дијамантском низу окачена је 1998. Опет нови тренер, сада је тим био поверен Златану Арнаутовићу. Нови тренер, а прича стара. Ко год играо, ко год командовао, знало се – јуриш на шампионски пехар. Ту није било одступања. Нико не воли да се буди из сна којим се остварују све жеље. Још кад је тај сан стваран, кад га проживљаваш на ногама, усправно и занесено. Кад главом дотичеш рукометно небо славе, летећи по терену димензија 40х20 метара.

И Европа је дрхтала пред момцима у црвено-белим дресовима. Прва година у међународном купу (Куп купова) довела нас је чак до полуфинала. Редом су падали Ђер (34:25 и 27:30), Бањик из Карвине (29:18 и 26:34), Борба из Луцерна (33:23 и 26:23), а на корак до великог финала испречила се Тека из Сантандера (19:25 и 20:19). Име нашег клуба уцртало се на рукометну карту Старог континента. Одмах потом је уследила и прва Лига шампиона и треће место у групи, иза Кила и Винтертура, а испред СКА из Минска. Жреб нам никако није ишао на руку кад год су се одређивали ривали. Опет су нам додељени Шпанци. Тада страшни Адемар Леон нанео нам је највећи пораз у историји 41:20. Опет смо гледали у леђа Винтертуру, а због бољег међусобног скора били испред Драмена.

У сезони 1998/99 доживљено је прво велико разочарање. Нисмо успели ни да се квалификујемо за најелитније европско такмичење. У квалификацијама нам је меру узео стари знанац, СКА. Клуб из Минска је на свом терену успео да надокнади 22:30 из Београда. По истеку шездесетог минута на семафору је писало 32:19. Узеше нам меру и скројише одело бола.

Та сезона(1998.) је била и последња која нам је била за дику и понос у тој деценији највеће рукометне славе. Требало је, потом, да прође шест година како би све било онако како једино и доликује гиганту из славне улице Љутице Богдана. У том вакуму времена изгубљен је компас, загазило се у апатију, која је на крају прерасла у нешто налик ужасу. Изгубљен је идентитет, Црвена звезда је постала топовска храна. Лако достижна мета. И на њеном примеру се види да се из среће у несрећу лако стиже. Лако стиже, а још лакше у њој остаје. Излаз је вешто камуфлиран, па се тешко и проналази.

Четврта година овог миленијума преокренула је све наглавачке. Аждаја се пробудила, лето је донело прегруписавање, стигоше нови људи, са новим идејама, спремни да се ухвате у коштац са летаргијом. Она је најгора. Не видиш и не осећаш је, а у њеном загрљају не схваташ да све тоне око тебе. Док и сам не потонеш.

Остадоше деца која су постала асови, дођоше тада већ искусни и квалитетни Александар Аџић и Никола Којић, за катедру је поново сео Јовица Цветковић. Опет дупла круна и понос урађеним. Лазаревац и Куп је био само увид у оно што је било очекивано још једну шампионску титулу. У бесмртне рукометаше нашег клуба уђоше тако Дарко Станић, Ненад Вучковић, Растко Стојковић, Никола Мањловић, Иван Никчевић, Горан Цветковић… До неких нових успеха, нових победничких шампањаца и дописивања нових имена.